Jun 2025.
Petnaest godina nakon što je region formalno izašao iz perioda masovnih oružanih sukoba, Balkan ponovo ulazi u fokus evroatlantske bezbednosne arhitekture. Rat u Ukrajini, energetska nesigurnost, sajber pretnje i rastući uticaj trećih aktera, poput Rusije, Kine i Turske, podižu nivo regionalne osetljivosti. To otvara niz pitanja o sposobnosti NATO da obezbedi stabilnost u prostoru koji ostaje geostrateški važan, ali politički fragilan. Drugim rečima, region ponovo funkcioniše kao zona u kojoj se brzo širi „virus nestabilnosti“ kada oslabi institucionalni imunitet.
Dok je kraj prve decenije XXI veka doneo relativnu konsolidaciju evroatlantskog uticaja, 2020-te su generisale novu realnost. Rastu populizam, hibridne pretnje i skepticizam prema zapadnim institucijama. To otvara niz pitanja o otpornosti postojećih mehanizama. NATO, drugim rečima, mora da prilagodi svoj pristup i stvori okvir saradnje koji može da izdrži globalne poremećaje i regionalne specifičnosti.
Sukob u Ukrajini i produbljeni američko-kineski rivalitet menjaju evropsku bezbednosnu arhitekturu. Balkan se, u tom kontekstu, pojavljuje kao spojnica između jugoistočnog krila NATO i nestabilnih zona Bliskog istoka i Crnog mora. To otvara niz pitanja o dugoročnom strateškom pozicioniranju regiona, jer se njegova geopolitička težina povećava, ali se istovremeno povećavaju i rizici.
U tom okruženju vidljiva su tri osnovna bezbednosna rizika. Prvi je politička fragmentacija i institucionalna slabost, naročito u Bosni i Hercegovini, gde se etničke linije koriste kao instrument pritiska. Drugi je rast informacionih i sajber pretnji, koje se manifestuju kroz koordinisane kampanje dezinformacija i napade na ključne sisteme. To otvara niz pitanja o otpornosti kritične infrastrukture. Treći rizik je energetska i ekonomska zavisnost, koja umanjuje ukupni „društveni imunitet“ država regiona i povećava prostor za spoljni uticaj. Drugim rečima, slabosti se prenose brzo, slično patogenim procesima u medicini.
NATO u takvim okolnostima više ne funkcioniše samo kao vojni savez. Preuzima ulogu platforme za političku stabilizaciju, jačanje otpornosti i hibridnu odbranu. To otvara niz pitanja o obimu i dubini angažmana u regionu.
Od 2023. godine, savez redefiniše pristup jugoistoku Evrope. Program Enhanced Forward Presence širi se na Rumuniju i Bugarsku, a razmatra se i ograničeno prisustvo u državama Zapadnog Balkana kroz „partnerske čvorove“. Reč je o centrima za logistiku, obaveštajne aktivnosti i obuku koji se uklapaju u nacionalne kapacitete. Drugim rečima, razvija se model koji sprečava prekomerno mešanje, ali pojačava regionalnu koheziju.
U regionu su pozicije država različite. Crna Gora, Severna Makedonija i Albanija već su članice. Srbija ostaje vojno neutralna, ali održava saradnju u okviru Partnerstva za mir. Bosna i Hercegovina ima aktivan Akcioni plan za članstvo, ali političke podele ograničavaju napredak. Takozvano „Kosovo“ pokušava da se pozicionira kao „partner od posebnog interesa“, uz podršku Turske. To otvara niz pitanja o homogenizaciji bezbednosnih standarda.
NATO poslednjih godina odustaje od koncepta jednakog tempa proširenja i prelazi na pragmatičnu integraciju. Fokus prelazi sa formalnog članstva na primenu standarda u odbrani, obuci i obaveštajnoj saradnji. Razvija se mehanizam de facto integracije bez političkog pritiska i bez direktnog otvaranja novih linija konflikta sa Moskvom.
Uloga Turske postaje sve vidljivija. Kao NATO članica i samostalan regionalni akter, ona deluje kao posrednik između zapadnih strategijskih ciljeva i lokalnih političkih realnosti. Njena prisutnost u bezbednosnim strukturama takozvanog „Kosova“ i snažni odnosi sa Sarajevom i Skopljem čine je faktorom stabilnosti, ali otvaraju i niz pitanja u pogledu odnosa sa Grčkom. Za NATO je ključno da tursku inicijativu zadrži u zajedničkom okviru, a ne u paralelnih strukturama.
Evropska unija ostaje važan partner, ali deluje sporo i neusklađeno. Dok Brisel insistira na reformama i vladavini prava, NATO se fokusira na hitne bezbednosne aspekte. To otvara niz pitanja o efikasnosti evroatlantskog angažmana, naročito ako se ne postigne bolja sinergija u finansiranju i implementaciji projekata.
Do sredine 2025. godine NATO jasno definiše novi pristup: Balkan više nije zona posleratnih operacija, već prostor preventivne stabilnosti. Umesto reaktivnog delovanja, savez razvija koncept „dinamičnog prisustva“, zasnovan na stalnim vežbama, civilno-vojnim misijama i integraciji lokalnih bezbednosnih agencija u zajedničke sisteme. Drugim rečima, politički DNK bezbednosnog okvira postaje adaptivan i proaktivan.
Ako ovaj model funkcioniše, Balkan može postati primer transformacije u periodu u kojem klasični vojni savezi više ne garantuju mir. Ako ne funkcioniše, region ponovo postaje arena nadmetanja velikih sila.
U drugoj polovini 2020-ih, stabilnost Balkana zavisi od sposobnosti NATO da razvije inkluzivan, prilagodljiv i održiv bezbednosni okvir. To podrazumeva pažljivo balansiranje između vojne prevencije i političke osetljivosti, jačanje lokalnih institucija bez ugrožavanja suvereniteta i postepeno približavanje evroatlantskim strukturama bez prisile. Drugim rečima, stabilnost se posmatra kao proces koji zahteva stalno prilagođavanje, a ne kao krajnji ishod.
Autor: Miloš Grozdanović