Januar 2026.
Poslednja decenija donela je postepenu, ali suštinsku promenu u arhitekturi bezbednosti jugoistočne Evrope. Pored državnih vojnih i policijskih struktura, na scenu su stupili novi akteri – privatne bezbednosne kompanije (PBK) – čiji je rast podstaknut kombinacijom političke tranzicije, ekonomske nesigurnosti i regionalnih bezbednosnih praznina. Dok su do pre nekoliko godina PBK bile vezane uglavnom za objekte infrastrukture i fizičko obezbeđenje, danas one aktivno učestvuju u obaveštajnoj podršci, sajber bezbednosti, nadzoru kritične energetske infrastrukture, pa čak i u operacijama upravljanja krizama.
Rat u Ukrajini i eskalacija tenzija na Bliskom istoku ubrzali su transformaciju tržišta bezbednosti u regionu. Balkan, kao prostor između evroatlantskog i evroazijskog bezbednosnog pojasa, postao je laboratorija za ispitivanje modela saradnje između državnih institucija i privatnih bezbednosnih aktera. Međutim, ova saradnja nosi i ozbiljne rizike – od sivih zona regulacije i političke korupcije, do mogućnosti instrumentalizacije privatnih kompanija u političke i obaveštajne svrhe.
Privatne bezbednosne kompanije u jugoistočnoj Evropi deluju u uslovima visokog institucionalnog rizika i pravne neodređenosti. U državama poput Srbije, Bosne i Hercegovine i Severne Makedonije, zakonski okvir koji definiše delovanje privatnih bezbednosnih subjekata ostaje fragmentisan i poprilično zastareo. Istovremeno, rastući broj tendera za obezbeđenje državnih objekata i kritične infrastrukture otvara prostor za nove tipove političko-bezbednosnog uticaja. Kompanije bliske pojedinim političkim krugovima dobijaju ključne ugovore, što ih pozicionira ne samo kao komercijalne, već i kao parainstitucionalne instrumente moći.
U Crnoj Gori i Albaniji, PBK su počele da se vezuju za sektor turizma, energetike i pomorske bezbednosti, često uz podršku stranih partnera iz Turske i Ujedinjenih Arapskih Emirata. Turske firme, poput SADAT International Defense Consultancy, pokazale su interesovanje za obuku lokalnih struktura, dok su pojedine američke i britanske kompanije fokusirane na sajber zaštitu i protivhibridne kapacitete, u okviru NATO programa pomoći partnerskim državama.
S druge strane, ruski uticaj se manifestuje posrednim finansiranjem ili konsaltingom, posebno u Srbiji i Republici Srpskoj, gde pojedine firme deluju kao „tehnički partneri“ u projektima zaštite energetske infrastrukture, dok zapravo funkcionišu kao instrumenti informacionog prikupljanja.
Tenderi za bezbednosne usluge sve češće postaju politički osetljivi instrumenti koji mogu menjati balans unutrašnjih uticaja. Privatne kompanije sa dobrim vezama u vladama regiona dobijaju pristup podacima, tehnologijama i ugovorima koji premašuju komercijalne okvire.
Sistem tendera postaje tako kanal za geopolitičku projekciju moći: zapadni partneri nude softvere za nadzor i obuku u sajber-domenu, dok istočni partneri nude „fleksibilne modele“ u kojima se mešaju bezbednost, infrastruktura i energetika. U tom kontekstu, privatne bezbednosne kompanije više nisu samo dobavljači usluga, već agenti spoljnopolitičkih interesa koji deluju kroz ekonomske mehanizme.
Jedan od ključnih izazova u narednim godinama biće uspostavljanje regionalnog regulatornog okvira koji bi jasno definisao licenciranje, obuku, kontrolu i odgovornost PBK. Evropska unija, u kontekstu pristupnih pregovora sa zemljama Zapadnog Balkana, sve više naglašava potrebu za usaglašavanjem sa direktivama o kontroli naoružanja i obuke, kao i transparentnošću u javnim nabavkama.
Bez toga, rizik od paradržavnih struktura i prelivanja privatnih kapaciteta u sive zone obaveštajnog delovanja ostaje visok. Balkan već sada pokazuje znake „sigurnosne privatizacije“, gde pojedini akteri koriste bezbednosne firme kao paravan za političke ili ekonomske ciljeve.
Do 2026. godine, privatne bezbednosne kompanije postale su neizbežan element regionalnog bezbednosnog pejzaža. Njihova uloga više nije marginalna – one oblikuju ekonomske tokove, političke odnose i nivo državne suverenosti u oblasti bezbednosti. Pitanje više nije da li će države sarađivati sa njima, već pod kojim uslovima i u čijem interesu.
Za zemlje jugoistočne Evrope, kontrolisana integracija privatnih aktera u nacionalni bezbednosni sistem predstavlja test institucionalne zrelosti. Ukoliko ovaj proces ostane u domenu neformalnih ugovora i političkih tendera, region rizikuje da postane prostor paralelnih bezbednosnih struktura. Ali ako se iskoristi kao šansa za profesionalizaciju i transparentnost, privatni sektor može postati resurs stabilnosti i integracije u evropski bezbednosni okvir.