Avgust 2025.
Dve godine nakon intenziviranja mirovnih pregovora između međunarodno priznate vlade Jemena, Huta i regionalnih aktera, predvođenih Saudijskom Arabijom, Jemen ostaje prostor u kojem se politička fluidnost prepliće sa duboko ukorenjenim bezbednosnim izazovima, složenom društvenom fragmentacijom i konkurencijom spoljnopolitičkih interesa. Naime, period nakon pregovora ne obeležava klasični postkonfliktni oporavak, već proces kontrolisanog haosa u kojem se elementi smirivanja tenzija kombinuju sa povremenim eskalacijama, posebno u oblastima gde rivalitet lokalnih struktura i dalje određuje dinamiku bezbednoske arhitekture.
Iako mirovni pregovori stvaraju platformu za redefinisanje budućeg političkog okvira, realnost na terenu ukazuje da nijedna strana još nije spremna da u potpunosti odustane od svojih maksimalističkih ciljeva. Huti nastavljaju da konsoliduju institucije u oblastima pod svojom kontrolom, primenjujući sistem upravljanja koji kombinuje ideološku disciplinu, fiskalnu centralizaciju i selektivnu represiju. Nasuprot tome, međunarodno priznata vlada oslanja se na regionalnu podršku, posebno Saudijske Arabije, ali pati od ograničenog institucionalnog kapaciteta i fragmentacije bezbednosnih struktura, što otežava uspostavljanje jedinstvenog komandnog lanca.
Najvažniji izazov u postpregovaračkoj fazi proizlazi iz činjenice da se sukob u Jemenu nikada nije razvijao isključivo kao binarna konfrontacija. Naprotiv, reč je o složenom mozaiku lokalnih aktera, plemenskih lojalnosti i ekonomskih mreža, pri čemu svaka strana poseduje sopstvenu autonomiju i interese. U južnim provincijama, prelazno političko telo koje zagovara autonomiju, ili čak secesiju, zadržava sopstvenu agendu i predstavlja faktor koji ograničava mogućnost formiranja jedinstvenog političkog okvira. S tim u vezi, mirovni proces mora da adresira višeslojnu prirodu jemenske krize kako bi izbegao scenario površne stabilizacije, iza koje bi ostale duboke pukotine i neintegrisani akteri.
Regionalna dimenzija ostaje ključna determinanta dugoročne stabilnosti. Saudijska Arabija, posle godina vojne intervencije, preusmerava strategiju ka deeskalaciji, fokusirajući se na obezbeđivanje bezbednosti granica i sprečavanje iranskog uticaja preko hutijskih struktura. Iran pak, nastavlja da gradi svoju poziciju kroz pružanje političke, tehnološke i vojne podršku Hutima, posmatrajući Jemen kao važnu tačku svoje šire strategije projekcije moći u regionu Crvenog mora i Persijskog zaliva. Ovaj geopolitički duel ostaje ključni okvir unutar kojeg će se odvijati svaki pokušaj stabilizacije, pri čemu se pitanje sekuritizacije svakodnevice u severnim provincijama pokazuje kao jedan od mehanizama jačanja hutijske autonomije.
Ekonomija Jemena predstavlja možda najveću strukturnu prepreku trajnoj stabilizaciji. Preko 70% stanovništva zavisi od humanitarne pomoći, dok se ključni izvori prihoda – nafta, gas i pomorske takse – nalaze pod fragmentisanom kontrolom različitih aktera. Bez koordinisanog ekonomskog okvira koji bi omogućio stvaranje minimalnog fiskalnog kapaciteta, politički dogovori ostaju krhki i ograničeni. S tim u vezi, međunarodne finansijske institucije i humanitarni akteri sve više insistiraju na stvaranju integrisanog mehanizma za upravljanje prihodima od resursa, što bi moglo predstavljati jedan od retkih zajedničkih interesa sukobljenih strana.
Bezbednosni sektor zahteva duboku reformu, ali ona u trenutnim uslovima ostaje neizvodljiva. Različite oružane formacije funkcionišu kao paralelni sistemi sa sopstvenim komandnim strukturama i finansijskim izvorima. Pokušaj stvaranja jedinstvenih nacionalnih oružanih snaga u ovom trenutku bi verovatno proizveo dodatne tenzije, pa se kao realističniji pristup nameće parcijalna integracija, postepeno koordinisanje i stvaranje zajedničkih bezbednosnih mehanizama na pojedinim teritorijama. Dubina krize upravo se ogleda u tome što nijedno institucionalno rešenje ne može biti jednostrano, već mora proći kroz proces adaptacije užem kontekstu svakog regiona.
Pored političkih i bezbednosnih faktora, humanitarna situacija ostaje ključni element ukupne stabilizacije. Višegodišnji sukob devastirao je javno zdravlje, obrazovanje i infrastrukturu, stvarajući generaciju koja odrasta u uslovima ekstremne nesigurnosti i ekonomske paralize. Ovo stvara rizik od reprodukcije sukoba kroz socioekonomske frustracije, kriminalne mreže i ekstremističke strukture. Trajna stabilizacija zato mora uključivati ne samo obnavljanje infrastrukture i institucija, već i stvaranje lokalnih ekonomskih mogućnosti, posebno u provincijama sa visokim stepenom siromaštva i nezaposlenosti.
Prediktivni okvir za naredne dve godine ukazuje na nekoliko mogućih scenarija. Najverovatniji je scenario ograničene stabilizacije, u kojem će se tenzije smanjivati u oblastima pod čvrstom kontrolom jedne strane, dok će sporadični incidenti i dalje narušavati ukupnu bezbednosnu sliku. U najboljem slučaju, moglo bi doći do stvaranja inkluzivnog političkog sporazuma koji bi otvorio put ka federalnom modelu upravljanja, ali ovaj ishod zahteva spremnost aktera na kompromis koji trenutno deluje nedostižno. U najgorem slučaju, neuspeh pregovora i raspad privremenih sporazuma mogao bi dovesti do nove linije konfrontacije, posebno u oblastima bogatim resursima.
Jemen nakon mirovnih pregovora ostaje društvo na raskršću, u kojem se potencijal za stabilizaciju konstantno sudara sa strukturnim ograničenjima i geopolitičkim rivalitetima. Bez sveobuhvatnog pristupa koji istovremeno obuhvata političke, ekonomske, bezbednosne i društvene dimenzije, postkonfliktni proces ostaje ranjiv i podložan reverziji. Buduća stabilnost Jemena zavisiće od sposobnosti lokalnih i međunarodnih aktera da prepoznaju međuzavisnost svih ovih faktora i da postupno oblikuju institucionalni okvir koji može da preživi vanredne okolnosti, spoljne pritiske i unutrašnje fragmentacije.
Autor: Tanja Kazić