Avgust 2025.
Dve godine nakon puča kojim je promenjena vlada u Nigeru, država se nalazi u preispitivanju svoje spoljne orijentacije i unutrašnje stabilnosti, pri čemu je raskid sa konvencionalnim partnerstvima i uspon novih savezništava oblikovao političku i bezbednosnu realnost države. Pucanje institucionalnog kontinuiteta dovelo je do suspenzije Nigera u okvirima afričkih i regionalnih organizacija i postavilo osnovu za novu, geopolitčki polarizovanu agendu vlasti; to je promenilo kolektivne mehanizme odgovora u regionu i otvorilo prostor za spoljne aktere koji nude alternative zapadnim modelima partnerstva.
Odmah nakon preuzimanja vlasti, vlasti u Niameju su se okrenule regionima i državama koje obećavaju brzu sigurnosnu i političku podršku, što je ubrzalo formiranje i konsolidaciju regionalnih platformi suprotstavljenih tradicionalnim zapadnim okvirima. Formalizacija okupljanja zemalja Sahela i napuštanje ECOWAS odrazili su ne samo retorički raskid već i institucionalnu redefiniciju uloge Nigera u zapadnoafričkoj arhitekturi bezbednosti i ekonomije. Ta promena oslabila je kolektivne instrumente za upravljanje krizama i stvorila trajnu političku fragmentaciju unutar regiona.
Istovremeno, rastuće prisustvo ruskih bezbednosnih entiteta i intenzivnija vojno-politička saradnja sa Moskvom (u raznim formalnim i neformalnim oblicima) promenila je parametre sigurnosne saradnje: angažman koji je u nekim slučajevima zamenio ili dopunio zapadne kapacitete doveo je do promene u pristupima obaveštajne razmene, vojne obuke i bezbednosnog planiranja. Ova preraspodela uticaja osnažila je režim u kratkom roku, ali je takođe povećala geopolitičke tenzije i stvorila nove kanale zavisnosti, koji utiču na suverenitet i dugoročne sigurnosne mogućnosti države.
Bezbednosni efekti ovih promena manifestuju se i kroz redefinisanje regionalnih operacija za borbu protiv naoružanih grupa: povlačenje iz nekih multilateralnih okvira i okretanje nacionalnim prioritetima (uključujući zaštitu strateških objekata i energetskih potencijala) oslabilo je kohezivnu regionalnu reakciju na pretnje koje se protežu preko granica. Posledica toga jeste da militantne grupe nalaze povoljniji operativni prostor, dok su lokalne zajednice izložene većem riziku – što direktno utiče na stabilnost čitavih pograničnih zona i na logističku mrežu humanitarne pomoći.
Ekonomska slika pokazuje paradoks: kratkoročna stabilizacija prihoda iz određenih sektora i dolazak novih investitora ne prevazilaze sistemske izazove koji pogađaju poljoprivredu i javne finansije, naročito u uslovima smanjenog pristupa zapadnih donacija i kredita. Projekcije i terenski izveštaji ukazuju na to da, iako su neke cene i stope siromaštva privremeno pod kontrolom zahvaljujući dobrim žetvama ili tržišnim prilikama, ranjivost velikih delova populacije ostaje visoka i zavisi od sigurnosne situacije, kapaciteta države da održi osnovne usluge, te od toga kakvu ekonomsku politiku usvoje vlasti. Ovaj egzistencijalni pritisak na društvenu reprodukciju može poslužiti kao katalizator za dalju političku nestabilnost ukoliko se ne adresira kroz uključive, održive mere.
S obzirom na sveobuhvatnu preobrazbu geopolitičkog položaja, predviđamo tri verovatna scenarija za srednjoročnu budućnost (12–36 meseci), rangirana po verovatnoći i implikacijama. Prvi i najverovatniji scenario podrazumeva konsolidaciju režima kroz savezništva sa istočnim partnerima i regionalnim akterima, uz zadržavanje autonomije u vojnim pitanjima, ali uz postepenu internacionalnu izolaciju . U ovom scenariju, bezbednosna situacija može ostati narušena na nivou lokalizovanih sukoba i kriminalnih aktivnosti, ali bi država zadržala kontrolu nad ključnim resursima. Drugi, manje povoljan scenario predviđa eskalaciju nevojnih pretnji i rast humanitarnog pritiska usled slabljenja regionalne kooperacije; pod ovim okolnostima, ekonomski šokovi i pogoršanje javnih usluga mogu dovesti do šireg društvenog nezadovoljstva. Treći, optimističniji scenario podrazumeva diplomatsku reintegraciju kroz uslove kompenzacija i reformi, kombinovanu sa odgovornom politikom unutrašnjeg upravljanja, koja bi omogućila postepen povratak spoljnih partnera i obnovu zajedničkih bezbednosnih mehanizama – međutim, ovaj ishod zahteva znatne ustupke i jasne rezultate u sferi upravljanja i ljudskih prava.
Zaključno, Niger se danas kreće između Istoka i Zapada u uslovima restrukturirane regionalne arhitekture; dvosmerni pritisci će oblikovati unutrašnju politiku i sigurnosne odgovore te države, pri čemu će sposobnost lokalnih elita da upravljaju resursima, obezbede osnovne usluge i obnove poverenje građana odlučiti da li će tranzicija dovesti do relativne stabilizacije ili do produbljene krize. Institucionalni odgovor, podržan realističnim međunarodnim pristupom koji balansira principijelne zahteve i pragmatične instrumente, ostaje ključ za minimiziranje negativnih scenarija u naredne tri godine.
Autor: Tanja Kazić