Maj 2025.
Pet godina nakon puča (2020. godine), Mali se ponovo nalazi u vihoru političkih napetosti. Talas protesta koji je zahvatio prestonicu Bamako i druge veće gradove početkom 2025. godine predstavlja novu fazu u dugom procesu društveno-političke erozije, koja je otpočela mnogo pre vojne intervencije, u kojoj je pučistička klika svrgnula s vlasti predsednika Ibrahima Bubakra Keitu. Dok aktuelna vojna hunta, predvođena generalom Asimijem Goitom, insistira na „nacionalnom jedinstvu“ i „odbrani suvereniteta“, građani i građanske organizacije ukazuju na postojanje svojevrsne institucionalne paralize i sistemski neuspeh reforme, koju vojna vlast nastoji da prikaže kao uspešnu.
Ovaj novi talas nezadovoljstva nije izolovan slučaj, već, zapravo, jedan jasan simptom dublje krize političkog legitmiteta i poverenja u državu. Govoreći u kontekstu šireg regionalnog okruženja, kojim preovladavaju vladavine vojnih hunti (primera radi, u Burkini Faso i Nigeru), kao i slabljenju i postepenog gašenja Ekonomske zajednice država Zapadne Afrike (engl. Economic Community of Western Africa States – ECOWAS), indikativno je da kriza u Maliju ozbiljno testira granice afričke demokratije i poštovanja principa suvereniteta u postkolonijalnom dobu.
Ipak, navedeno ne predstavlja apsolutno odstupanje od istorijske trajektorije ove države. Naime, od sticanja nezavisnosti 1960. godine, Mali u kontinuitetu oscilira između autoritarizma i kratkotrajnih faza eksperimentisanja sa demokratijom. Upravo slabost institucija, klijentelizam i korupcija omogućili su opstanak puča kao modaliteta smene vlasti, od čega region ne odstupa, istorijski gledano, a samim tim ni Mali.
Puč izveden u Maliju 2020. godine inicijalno je dočekan sa određenim simpatijama, naročito među mladima i urbanom srednjom klasom. Međutim, ono što je usledilo nakon uspostavljanja vladavine vojne hunte – drugi puč, ili ti kontra-puč, inicirao je prekid odnosa sa Francuskom, postepeno napuštanje pripadnika oružanih snaga Francuske zonu angažovanja u okviru snaga Barkhane, kao i upliv pripadnika tada ruske privatne vojne kompanije Wagner, a danas „Afričkog korpusa“, što su sve male, ali znatne prekretnice na geopolitičkom planu pozicioniranja Malija. Očekujući „suverenu tranziciju“, lokalno stanovištvo se suočilo sa sasvim suprotnim scenarijem: političkom izolacijom, ekonomskim sankcijama i slabljenjem institucionalnog kapaciteta države. Danas, centralna vlast kontroliše zapravo manje od polovine teritorije, obzirom da se na severu i jugu države beleži sve aktivnije delovanje grupa povezanih sa Al-Kaidom u islamskom Magrebu (AQIM) i „Islamskom državom u Velikoj Sahari“ (ISGS).
Tokom proteklih meseci, beleži se porast spontanih i organizovanih protesta u Maliju, u kojima lokalno stanovništvo – mladi aktivisti, studenti, sindikati, ali i predstavnici pojedinih islamističkih grupa – izražava nezadovoljstvo vladavinom vojne hunte. Vodeći se idejom da „domovina nije kasarna“, a aludirajući na činjenicu da državom ne mogu upravljati vojna lica, već civilni akteri, demonstranti kontinuirano zahtevaju usvajanje jasno definisanog vremenskog okvira za povratak civilne vlasti, transparentnost u projektovanju budžeta sektora bezbednosti, zaštitu medijskih i građanskih sloboda, te prekid saradnje sa „Afričkim korpusom“. Odgovori vojne hunte predstavljaju kombinaciju represivnih mera i selektivnog dijaloga. Naime, govoreći o povratku civilne vlasti, objava vojne hunte kojom se ukazuje podrška generalu Goiti da nastavi da upravlja državom do 2030. godine govori u prilog da se takav okvir neće definisati u skorije vreme. Uz to, blokiranje rada političkih stranaka, kao i blokiranje interneta, hapšenja novinara i pojedinih političkih lidera ukazuju na činjenicu da vojna hunta ne namerava da „oslušne“ volju naroda čijom teritorijom upravlja. Na kraju, anti-ruski narativ nije nužno anti-ruski, već volja naroda da uzme sudbinu u svoje ruke, poučena istorijskom činjenicom da „pomoć“ Zapada, a u ovom slučaju – Francuske, ni državi ni narodu nije donela ništa dobro.
Pitanje obnove institucija u Maliju, na koncu, ostaje najsloženiji izazov. Naime, dugoročna stabilnost ne može se graditi na vojnoj moći, već na povratku legitimiteta države u očima građana, što ukazuje na nepohodnost iniciranja inkluzivnog političkog dijaloga, reforme bezbednosnog sektora, kao i ekonomske i socijalne integracije mladih. Potonje predstavlja verovatno i srž rešenja problema: mladi su glavni inicijatori i katalizatori protesta u zemlji, i imaju najveći interes da od svoje države načine svoju domovinu, u kojoj će želeti da žive, rade, stvaraju, i za koju će biti voljni da vode borbe, kako na spoljnopolitičkom – ukoliko se za tim ikada iskaže potreba, tako i na unutarpolitičkom planu.
Autor: Tanja Kazić