Maj 2025.
Početkom 2025. godine, Persijski zaliv ponovo je postao epicentar globalne bezbednosne tenzije. Eskalacija između Irana i Izraela, nakon serije tajnih operacija, sajber napada i incidenta u Ormuskom moreuzu u proteklih godinu dana, dovela je do naglog pogoršanja regionalne stabilnosti. Dok su neki zapadni analitičari očekivali postepeni povratak diplomatije nakon rata u Gazi i promena u Vašingtonu, realnost na terenu pokazuje da je balans moći u Zalivu sve manje stabilan, a poverenje između Teherana i Zapada na istorijskom minimumu.
Iran, ohrabren postignutim nivoom tehnološke samodovoljnosti i produbljenom saradnjom sa Rusijom i Kinom, sve manje pokazuje spremnost na kompromis u nuklearnim pregovorima. Istovremeno, Izrael, suočen sa post-ratnom nesigurnošću i unutrašnjim političkim previranjima, sve više teži da projektuje odvraćanje kroz asimetrične i preventivne mere. Persijski zaliv tako ponovo postaje zona u kojoj se prepliću lokalne pretenzije, globalne strategije i visoka neizvesnost.
Još od propasti Sporazuma o zajedničkom sveobuhvatnom planu akcije (JCPOA), politički prostor za obnavljanje pregovora ostaje izuzetno ograničen. Teheran je tokom 2024. nastavio obogaćivanje uranijuma na nivo blizak oružnom, dok je istovremeno ograničio inspekcije Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA). Neformalni diplomatski kanali preko Omana i Katara nisu doneli napredak, a nova administracija u Vašingtonu odlučila je da uslovi svaku inicijativu ukidanja sankcija obustavom iranskih isporuka dronova Rusiji.
Ovakva dinamika rezultira zamrznutim konfliktom u kojem nijedna strana ne može ostvariti svoje ciljeve. Iran je ekonomski iscrpljen sankcijama, ali ostaje ideološki nepokolebljiv, dok Sjedinjene Države i EU nemaju konzistentnu strategiju za povratak u pregovore. Izrael, sa svoje strane, sve više deluje kao samostalni akter, što podriva diplomatske napore i povećava rizik od nekontrolisanog vojnog sukoba.
Izraelska bezbednosna doktrina u 2025. počiva na tri ključna stuba: preventivna akcija, tehnološka superiornost i regionalna koordinacija sa saveznicima u Zalivu. Odnosi sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima i Bahreinom, iako formalno stabilni, sve više zavise od unutrašnje percepcije rizika koju generiše iranski uticaj. Strah od širenja „hezbolahovskog“ modela u južnom Iraku ili Jemenu naterao je izraelsku vojnu obaveštajnu zajednicu da sve češće deluje izvan klasičnih operativnih zona.
Međutim, Izrael je sada u situaciji u kojoj njegova strategija odvraćanja može dovesti do suprotnog efekta. Svaki napad na iranske objekte ili komandne strukture izaziva niz asimetričnih odgovora – od sajber operacija do napada proksi snaga. Poslednji talas napada bespilotnim letelicama na izraelsku teritoriju krajem 2024. godine pokazao je da iranski odgovori više nisu ograničeni na retoričku ravan. Taj novi nivo rizika sužava prostor za posredovanje i ostavlja međunarodnim akterima sve manje mogućnosti za deeskalaciju.
Dok je Oman tradicionalno služio kao diskretni diplomatski kanal između Teherana i Zapada, u poslednje dve godine ulogu posrednika sve više preuzima Katar, koristeći svoje odnose sa Vašingtonom, ali i rastući uticaj u islamskom svetu. Saudijska Arabija, nakon normalizacije odnosa sa Iranom 2023. godine, zauzela je oprezan stav – podržava stabilnost, ali ne želi da se ponovo nađe u središtu regionalnog sukoba.
Sistem bezbednosti u Zalivu tako ostaje fragmentovan i zasnovan na kratkoročnim interesima. Za razliku od hladnoratovskog modela blokovskog sukoba, danas se radi o kompleksnoj mreži aktera koji istovremeno sarađuju i takmiče se, menjajući strane u skladu sa trenutnim ekonomskim i energetskim interesima.
Persijski zaliv u 2025. ulazi u period „strateške magle“ – situacije u kojoj nijedna strana ne može postići jasnu prednost, ali ni prihvatiti kompromis. Bezbednosna arhitektura regiona ostaje ranjiva, jer nedostaje kredibilni mehanizam kolektivne bezbednosti. Nuklearni program Irana sve više postaje instrument geopolitičkog pregovaranja, a ne samo odvraćanja, dok Izraelova politika izolacije i asimetričnog odgovora produbljuje ciklus nepoverenja.
Ukoliko ne dođe do novog formata pregovora koji bi uključio ne samo SAD i EU već i Kinu i Rusiju kao ključne garantne sile, budućnost Zaliva biće obeležena periodičnim krizama i rizikom od incidenta koji bi mogao eskalirati u širi sukob. U eri kada je energija ponovo postala instrument moći, a informacije oružje, Persijski zaliv ostaje simbol dubokog raskoraka između diplomatije 20. i realpolitike 21. veka.
Autor: dr Violeta Rašković Talović, Tanja Kazić