Februar 2026.
Zapadni Balkan već godinama živi pod režimom zapadnih sankcija prema Rusiji bez jasnog odgovora na pitanje da li region predstavlja periferni prostor evropske politike ili njen latentni bezbednosni produžetak, pa stoga države regiona, svaka na svoj način, pokušavaju da pomire formalnu aspiraciju ka članstvu u Evropskoj uniji sa istorijskim, energetskim i političkim vezama sa Moskvom, pri čemu političke elite uglavnom ne žele otvorenu konfrontaciju ni sa Briselom ni sa Kremljom, već održavaju strategiju selektivnog prilagođavanja koja im omogućava da prežive u uslovima pojačanog spoljnopolitičkog pritiska i unutrašnjih ekonomskih ograničenja. Evropske institucije, koje posmatram detaljno kroz prizmu njihovih regulatornih i finansijskih mehanizama, sve više očekuju ne samo deklarativno usklađivanje sa sankcijama već i operativno sprovođenje, uključujući kontrolu finansijskih tokova, trgovinskih ruta i energetskih aranžmana, ali istovremeno ostavljaju prostor za političku fleksibilnost jer shvataju da preterano insistiranje na rigidnom pristupu može proizvesti kontraefekat i gurnuti pojedine države regiona u otvoreniji oblik strateške autonomije.
S tim u vezi, Srbija predstavlja najkompleksniji slučaj, jer formalno pregovara o članstvu u EU, ali održava intenzivne političke i energetske veze sa Rusijom, oslanjajući se pre svega na gasne aranžmane i diplomatsku podršku u međunarodnim forumima, dok istovremeno razvija ekonomske odnose sa Zapadom koji višestruko nadmašuju trgovinu sa Moskvom, što stvara situaciju u kojoj vlast mora da balansira između suprotstavljenih očekivanja domaće javnosti, poslovne zajednice i međunarodnih partnera. Bosna i Hercegovina, kao složena državna struktura sa više centara odlučivanja, reaguje neujednačeno jer pojedini entiteti i politički akteri otvoreno kritikuju sankcije i održavaju političku bliskost sa Rusijom, dok drugi nastoje da demonstriraju lojalnost evropskom kursu, pa rezultat deluje kao institucionalno fragmentisan odgovor koji više odražava unutrašnje odnose moći nego jasno definisanu spoljnu politiku. Crna Gora i Severna Makedonija, kao članice NATO i države koje su najviše odmakle u procesu integracija, formalno sprovode sankcije bez većih odstupanja, ali se suočavaju sa ekonomskim posledicama koje posebno pogađaju turizam, investicije i pojedine sektore trgovine, zbog čega vlasti pokušavaju da amortizuju gubitke kroz evropske fondove i bilateralne aranžmane sa državama članicama.
Rusija, sa druge strane, ne tretira region kao primarno geopolitičko bojište već kao prostor oportunističkog delovanja u kojem relativno ograničenim resursima može da proizvede disproporcionalan politički efekat, oslanjajući se na istorijske narative, medijsko prisustvo, verske veze i energetske instrumente, pri čemu ne pokušava da preuzme potpunu kontrolu već da očuva minimalni nivo uticaja koji joj omogućava da ostane relevantan faktor u evropskim kalkulacijama. Takav pristup generiše svojevrsni kontrolisani haos u kojem nijedna strana nema potpunu dominaciju, ali nijedna ne napušta teren, pa region funkcioniše kao prostor stalnog taktičkog nadmetanja umesto strateškog razrešenja.
Evropska unija u međuvremenu pokušava da integriše Zapadni Balkan u svoju širu bezbednosnu arhitekturu kroz finansijsku pomoć, regulatorno usklađivanje i politički dijalog, ali istovremeno izbegava da preuzme punu odgovornost za stabilizaciju regiona, što proizvodi ambivalentan signal lokalnim elitama koje zaključuju da je pragmatično zadržati određeni stepen spoljnopolitičke neodređenosti. Ovakva strategija balansiranja, koju ponekad pogrešno nazivamo neutralnošću, zapravo predstavlja aktivno upravljanje rizikom u uslovima ograničenih kapaciteta, jer države regiona nemaju ni ekonomsku snagu ni bezbednosne resurse da izdrže otvoreni raskid sa bilo kojom velikom silom koja na njih utiče.
Analitička dubina krize postaje vidljiva kada se posmatra energetski sektor, gde se sankcije ne manifestuju samo kroz zabrane već kroz postepenu transformaciju tržišta, infrastrukture i investicionih tokova, pa države koje su decenijama zavisile od ruskih energenata sada ubrzano traže alternativne izvore, uključujući LNG terminale, interkonektore i obnovljive izvore energije, ali takve promene zahtevaju vreme, kapital i političku stabilnost, što regionu hronično nedostaje. Istovremeno, poslovne zajednice pokušavaju da očuvaju trgovinske veze sa ruskim tržištem koristeći posredničke kanale, re-eksport i kompleksne finansijske strukture, čime se stvara siva zona ekonomskih aktivnosti koja formalno ne krši sankcije, ali ih faktički ublažava.
U društvenom smislu, sankcije prema Rusiji doprinose sekuritizaciji svakodnevice, jer politički diskurs sve češće tumači ekonomske poteškoće, inflaciju ili energetske probleme kroz prizmu međunarodnih sukoba, čime se spoljnopolitička pitanja prelivaju u unutrašnju političku arenu i utiču na izborno ponašanje, medijske narative i percepciju nacionalnog interesa. S tim u vezi, političke elite koriste temu sankcija kao instrument mobilizacije podrške, bilo kroz naglašavanje evropske solidarnosti ili kroz retoriku zaštite nacionalnog suvereniteta, dok stvarne politike ostaju mnogo pragmatičnije nego što javni diskurs sugeriše.
U krajnjoj liniji, Zapadni Balkan ne razvija jedinstvenu strategiju prema Rusiji već niz parcijalnih prilagođavanja koja odražavaju specifične političke sisteme, ekonomske strukture i spoljnopolitičke prioritete svake države, pa region kao celina deluje ne kao blok već kao mozaik različitih pristupa, od potpunog usklađivanja do selektivne saradnje. Takva heterogenost otežava Evropskoj uniji da oblikuje koherentnu politiku prema regionu, ali istovremeno omogućava lokalnim akterima da zadrže manevarski prostor u sve fragmentiranijem međunarodnom okruženju.
Zbog toga prilagođavanje strategijama sankcija ne treba posmatrati kao linearni proces približavanja Zapadu ili udaljavanja od Rusije, već kao dugotrajno stanje strateške ambivalencije u kojem države regiona pokušavaju da maksimizuju sopstvenu stabilnost uz minimalne političke troškove, računajući da će globalni odnosi snaga u narednim godinama ostati dovoljno fluidni da im omoguće nastavak politike balansiranja bez konačnog izbora strane.
Autor: Miljan Petrović