Januar 2026.
Političke krize koje traju godinama često gube karakter izuzetka i postaju deo strukture sistema. Upravo tada nastaje paradoks savremenih međunarodnih odnosa: što je kriza dugotrajnija, to je njena potencijalna eskalacija manje prepoznata kao realna mogućnost. Venecuela već više od jedne decenije egzistira u takvom stanju – ne kao država u otvorenom kolapsu, već kao politički poredak u produženoj, normalizovanoj vanrednosti. Današnji razvoj događaja, uključujući i hapšenje predsednika Venecuele Nicolasa Madura 3. januara 2026. godine u okviru operacije pripadnika specijalne jedinice oružanih snaga SAD, Delta, na teritoriji Karakasa, stoga ne predstavlja nagli prelom, već logičnu kulminaciju procesa koji su odavno prešli prag upozorenja.
U literaturi bezbednosnih i političkih studija ovaj obrazac se sve češće opisuje pojmom tinjajuće krize (engl. creeping crisis): situacije u kojima se rizici akumuliraju sporo, fragmentarno i bez jasnog trenutka eskalacije, ali sa trajnim slabljenjem institucionalne otpornosti. Za razliku od iznenadnih šokova, tinjajuće krize potkopavaju poredak iznutra, stvarajući uslove u kojima radikalni ishodi postaju neizbežni, iako se i dalje percipiraju kao politički ekstremni ili malo verovatni.
Venecuela je već 2019. godine jasno pokazivala sve ključne indikatore takve krize, čemu govori u prilog tekst u autorstvu dr Violete Rašković Talović, objavljen 2019. godine u časopisu „Odbrana“ (broj 323, 1. 5. 2019. godine). Tadašnji analitički okvir, fokusiran na preplitanje unutrašnjih političkih podela, ekonomskog iscrpljivanja i međunarodnog pritiska, polazio je od pretpostavke da stabilnost režima nije pitanje njegove snage, već njegove izdržljivosti u uslovima konstantnog pritiska. Umesto spektakularnog sloma, anticipiran je scenario produžene erozije, u kome država formalno opstaje, ali gubi kapacitet za samostalno upravljanje krizom.
Takav pristup se pokazao metodološki relevantnim. Naime, ekonomski kolaps nije proizveo trenutni politički prevrat, ali je razorio socijalnu koheziju i fiskalne osnove države. Sankcije nisu same po sebi srušile vlast, ali su institucionalizovale logiku opsadnog stanja. Opozicija nije konsolidovala moć, ali je delegitimizovala politički sistem u celini. Oružane snage nisu preuzele vlast, ali su postale ključni politički akter. Sve ove dinamike, identifikovane još pre nekoliko godina, nastavile su da deluju kumulativno, stvarajući potencijal za promenu koja nije morala da nastane iznutra.
Upravo u tome leži suština tinjajuće krize: ona ne proizvodi jasan trenutak preloma, već stalno sužava prostor stabilnosti. Kada se danas analizira odigrani scenario uklanjanja Madura sa vlasti kroz direktnu stranu intervenciju, indikativno je da je u pitanju događaj koji je dugo bio prisutan na horizontu mogućnosti, ali je sistematski potiskivan iz političke imaginacije. Njegova realizacija, stoga, ne označava početak krize, već njen prelazak u novu fazu – premda ne nužno kao rezultat unutrašnjih lomova, već kao epilog dugog niza spoljnih (indirektnih, a na kraju i direktnih) intervencija koje su oblikovale kraj njegovog režima.
Međunarodna dimenzija dodatno je učvrstila ovaj obrazac. Venecuela je godinama funkcionisala kao geopolitičko čvorište u kome su se ukrštali interesi velikih sila, ali bez jasne strategije izlaska iz krize. Spoljašnji akteri delovali su istovremeno destabilizujuće i stabilizujuće: destabilizujuće u ekonomskom i institucionalnom smislu, stabilizujuće u političkom, jer su produžavali status quo. Takva kombinacija stvara sistem koji nije mogao da se reformiše iznutra, već je za njegov zaokret bio potreban spoljni katalizator.
Tekst objavljen 2019. godine upravo je u tom kontekstu upozoravao da ključni rizik Venecuele leži u odsustvu izlazne strategije, a ne u neposrednoj pretnji nasilnim konfliktom, naročito imajući danas u vidu činjenicu da je Maduro uhapšen i uklonjen u zemlje brzopotezno i hirurški precizno, bez prelivanja nasilja na ulice. Danas se pokazuje da je ta procena bila tačna: kriza nije eksplodirala, ali je iscrpela sve alternativne puteve. Kada sistem potroši sopstvene mehanizme prilagođavanja, čak i događaji koji su godinama smatrani politički neprihvatljivim počinju da se pojavljuju kao „realistične opcije“.
Stoga, današnja političko-bezbednosna situacija u Venecueli ne zahteva novu interpretaciju, već dosledno čitanje procesa koji su odavno započeti. Hapšenje Madura, stoga, nipošto ne predstavlja diskontinuitet u odnosu na ranije analize, već njihovu empirijsku potvrdu. Ono de facto označava kraj jedne faze tinjajuće krize, ali ne i njen konačni rasplet.
Ovaj tekst polazi od pretpostavke da se politička realnost Venecuele ne može razumeti kroz binarne kategorije pobede i poraza, stabilnosti i kolapsa. Reč je o slučaju u kome je kriza postala trajno stanje, a ishodi koji su nekada delovali radikalno danas se pojavljuju kao logični. Upravo zato je važno vratiti se analitičkim okvirima iz perioda kada su ti procesi još bili u nastajanju – ne radi dokazivanja predviđanja, već radi razumevanja kako se politički sistemi zaista raspadaju: sporo, predvidivo i bez spektakla (mada je hapšenje Madura u biti zaista bio pravi spektakl!), o čemu svedoči originalni „Venecuelanski gordijev čvor“, iz pera dr Violete Rašković Talović.
