Jul 2025.
Tokom poslednje decenije, Iran je postepeno izgradio svoju poziciju kao najkonzistentniji akter na Bliskom istoku. Dok su Sjedinjene Američke Države postepeno smanjivale svoje vojno prisustvo, a Rusija se fokusirala na rat u Ukrajini i unutrašnje ekonomske prioritete, Teheran je metodično širio svoj uticaj kroz kombinaciju vojnih, verskih, obaveštajnih i ekonomskih instrumenata. Do sredine 2025. godine, Iran se učvrstio kao ključni činilac u Siriji i Iraku – ne samo kao sila otpora protiv zapadnog uticaja, već i kao arhitekt sopstvenog regionalnog sistema bezbednosti.
Ovo istraživanje analizira mehanizme i posledice iranske projekcije moći u dve države koje predstavljaju geostrateški most između Mediterana i Persijskog zaliva. Dok u Siriji Iran deluje u okviru multipolarne arhitekture pod ruskim i turskim uticajem, u Iraku njegova strategija dobija formu duboke institucionalne i bezbednosne integracije.
Deceniju nakon izbijanja sirijskog građanskog rata, Iran je svoj vojni angažman pretvorio u politički i ekonomski uticaj koji se više ne oslanja isključivo na snagu milicija. Teheran je u poslednjim mesecima vladavine Bašara al-Asada planirao produbljivanje saradnje sa sirijskim ministarstvom odbrane, potpisavši sporazum o „vojnoj rekonstrukciji“ koji obuhvata obuku kadrova, modernizaciju komunikacione infrastrukture i integraciju bespilotnih sistema u sirijsku armiju. Međutim, u eri post-asadovske vlade, i sa ministarstvom odbrane koje sada predvodi bivši lider vojnog krila Hayat Tahrir al-Sham (HTS) general-major Muhraf Ahmed Abu Kasra (Muhraf Ahmad Abu Qasra), nastavak saradnje sa Iranom ostaje upitan.
Istovremeno, uticaj Irana u lokalnim strukturama moći, naročito u Damasku i Homsu, postao je institucionalizovan. Kroz prisustvo pripadnika korpusa Islamske revolucionarne garde (IRGC) i svoju „ekonomsku ruku“ – kompaniju Khatam al-Anbiya – Iran je obezbedio kontrolu nad delom energetskih polja i građevinskih projekata u centralnoj i južnoj Siriji.
Odnos s Rusijom, koji je nekada delovao kao strateško partnerstvo, sve više poprima karakter pragmatičnog rivalstva. Dok Moskva nastoji da održi vojnu dominaciju u Latakiji i Tartusu, Iran se fokusira na unutrašnju bezbednosnu infrastrukturu i šitsku mrežu u Damasku i Alepu.
Irak je za Iran više od suseda – to je teren na kom se definiše dugoročna strategija „zone otpora“ (engl. Axis of Resistance). Do 2025. godine, Iran je u potpunosti integrisao svoje uticaje u institucionalne strukture Iraka. Najznačajniji instrument tog procesa ostaju „Snage narodne mobilizacije“ (engl. Popular Mobilization Forces – PMF), čije su vodeće frakcije postale deo političkog establišmenta.
Uz politički, i ekonomski uticaj Irana u Iraku takođe je u usponu. Iranske kompanije kontrolišu veliki deo trgovine električnom energijom i gorivom u južnim provincijama, a raste i broj zajedničkih investicija u naftnim poljima kod Basre. Osim ekonomije, verska dimenzija ostaje ključna za dugoročnu stabilnost iranskog uticaja. Pilot projekti za digitalizaciju šiitskih mreža i nadzor nad verskim školama u Nadžafu omogućili su Teheranu da ujedini versku i političku kontrolu pod okriljem „meke moći“.
Međutim, ovaj model integracije nosi i rizike. Jačanje iranskog uticaja podstiče antiiranski sentiment među sunitskim i kurdskim zajednicama, što bi u narednim godinama moglo dovesti do nove faze konfesionalne fragmentacije. Vašington, iako ograničen u kapacitetima, nastoji da kroz diplomatiju i ekonomsku pomoć zadrži barem delimičnu protivtežu.
Iranska strategija u Siriji i Iraku nije spontana – ona je deo šireg koncepta „strateške dubine“ koji Teheran gradi još od kraja prošlog veka. Ta strategija počiva na tri stuba: kontrolisana bezbednosna zavisnost, versko-politička mobilizacija i ekonomska simbioza pod sankcijama. Kombinujući ove mehanizme, Iran je stvorio svoju zonu stabilnosti u okruženju kontinuiranih kriza.
Do 2025. ova zona se pruža od Libana do Basre, preko Damaska, Bagdada i južnog dela Sirije. Uz vojno prisustvo u obliku savetničkih baza, Teheran gradi infrastrukturne koridore koji omogućavaju transport robe i energenata prema Sredozemlju. Paralelno, diplomatska aktivnost prema Saudijskoj Arabiji i Egiptu signalizira pokušaj izlaska iz izolacije i pozicioniranja kao regionalnog posrednika.
Ono što razlikuje iranski model od klasičnih imperijalnih projekcija jeste njegova fleksibilnost: Iran ne insistira na direktnoj dominaciji, već na formiranju lojalnih mreža koje kombinuju političku zavisnost i kulturnu identifikaciju. Upravo taj pristup – diskretan, ali duboko ukorenjen – čini ga teško potisivim, čak i u uslovima vojnog ili diplomatskog pritiska.
Iran je u Siriji i Iraku uspeo ono što malo koja država u regionu može – da sopstvenu spoljnu politiku pretvori u trajnu arhitekturu uticaja. Taj proces nije jednostavan i uvek krajnje uspešan: ekonomske sankcije, zavisnost od religijskih struktura i rastuće lokalne tenzije ograničavaju njegovu održivost.
Stoga, ako je prva polovina 2020-ih bila decenija povratka Irana kao aktera otpora, druga polovina bi mogla biti vreme njegove institucionalne konsolidacije. Sa geopolitičke tačke gledišta, Teheran više nije samo „regionalni izazov“ – on je model nove vrste moći u multipolarnom svetu: moći koja se ne zasniva na otvorenoj agresiji, već na kombinaciji izdržljivosti, strategije i verskog legitimiteta.
Autor: Tanja Kazić